Идеје за 21. век: бициклом и пешака уз Саву у центру Новог Београда

Чињеницу да око 5 km речне обале у центру Новог Београда није уређено, односно да не постоји просторно функционална веза новобеоградских савских блокова са Ушћем и центром града сви прихватамо здраво за готово. Пошто није део нашег искуства да туда пролазимо, чини нам се да тај простор и не постоји. Недавном иницијативом, група „активних” Новобеограђана тражила је од надлежних органа да се овакав речни линијски парк напокон изгради. Иницијатива је начелно прихваћена и на јавном увиду се тренутно налази урбанистички план који је предуслов за будућу реализацију парка. Међутим, како је могуће да овако нешто није већ реализовано, већ се и даље планира?

***

Идеја повезивања целе леве обале Саве јединственим кејом практично датира од одлуке да се изгради обалоутврда, наспе терен и гради Нови Београд, што је у урбанистичком смислу осмишљено још у Генералном урбанистичком плану (ГУП) Београда 1950. године.

На основу овог стратешког плана, током шездесетих година коначно је утврђена основна матрица новобеоградских блокова и њихових намена. У концептуалном смислу, нови град је подељен на три рејона – два на простору спајања Београда са Земуном, са укупно 23 стамбене заједнице, и један узводно уз Саву ка Бежанији, са 13 стамбених заједница. Између ове две велике урбане целине смештена је индустријска зона, са два значајна комплекса на реци Сави – топланом и бродоградилиштем. Оба комплекса су функционално остваривала везу са реком – топлана због претакалишта горива које се довозило танкерима, бродоградилиште из очигледних разлога. У периоду када су топлана и бродоградилиште грађени, и када се нови град тек развијао, чињеница да су „пресекли” континуитет обале која би могла да се користи као јавна површина, вероватно никоме није била ни на крај памети.

Међутим, ако први послератни ГУП посматрамо као документ који је поставио грубе основе за развој и експанзију града у послератном периоду, ГУП из 1972. је софистицирани мастер-клас планирања. Један од најзначајнијих циљева овог плана био је системско озелењавање Београда уз коришћење његових огромних природних потенцијала. У случају речних обала, насип тако није више само одбрана од поплава, већ и простор за формирање континуалне јавне површине/парка целом њиховом дужином.

На основу оваквог стратешког опредељења, до почетка осамдесетих година парцијално су урађена три детаљна урбанистичка плана за уређење леве савске обале којима је обухваћен цео потез од блока 45 као најудаљеније тачке до Парка пријатељства. С обзиром на то да до тада није било урбанистичког искуства са београдским обалама као јавним просторима, ови планови представљају важан помак у „силаску града на реке”, тенденцији која се и данас користи као кључна флоскула у контексту изградње Београда на води, али са сасвим другом конотацијом.

Архитекта Бранислав Јовин руководио је израдом планова за кеј код блокова 45, 44 и 70 и на Ушћу, који су се непосредно потом и реализовали. За средишњу деоницу, преко топлане и бродоградилишта, план је урађен 1981. године (арх. Предраг Љубичић) са изменом 1988. године (арх. Ђорђе Бобић). Планска решења комбиновала су инжењерска хидро-техничка решења обалоутврде са уређењем зелених површина, пешачко-бициклистичких стаза и јавних садржаја. И док је првобитни план предвиђао значајне захвате у циљу „рационализације” комплекса топлане и бродоградилишта и формирања широких зелених проспеката и тргова, друго решење „рационалније” третира појас непосредно уз обалу, са минималним интервенцијама у постојећем комплексима. Међутим, деоница се никада није реализовала, не само у смислу јавног простора већ и као јединствена обалоутврда.

Па ипак, детаљни урбанистички план за решење овог потеза био је на снази и спреман за реализацију све до 2018, када је кроз једну од измена и допуна Закона о планирању и изградњи уведен став да рок трајања свих просторних и урбанистичких планова истиче после 25 година. На тај начин су чак и овакви урбанистички планови, који су примарно решавали техничка питања (а шта ту може да застари?), стављени ван снаге. Изменом Плана генералне регулације (ПГР) Београда која је усвојена 2022. године, овај вакуум решен је једноставно – реченицом да је за деоницу обале од блока 70 до Газеле потребна израда новог плана детаљне регулације (метод бриго моја пређи на другога).

Да мало ово појаснимо. Техничко решење леве обале Саве – обалоутврде и уређења јавних површина и линеарног парка постоји од 1981, односно 1988. године. Град га никада није реализовао, па континуитет у заштити од поплава и пешачком и бициклистичком кретању никада није остварен. Али бар је детаљни урбанистички план постојао, па би неким чудом, у неком тренутку, неко могао и да крене са пројектовањем и изградњом. План се укида 2018. године, а Град Београд четири године касније, уместо да понуди конкретно планско решење (нпр. бар препише из старог плана), закључује да једног дана мора да се уради нови план. Дакле, ресетовали смо се на 1980. годину, најкасније.

***

Међутим, није тачно да Град ништа не ради по питању планирања на левој обали Саве последњих деценија. Ради, али све парцијално или уз бојазан да се донесе било каква одлука која ће се реализовати (јер шта ако је могло још више?). План за Топлану усвојен је 2017. године, са сегментом јавног коришћења речне обале, који се завршава на граници плана. Суседни план за бродоградилиште, односно изградњу стамбено-пословних кула на месту некадашњег бродоградилишта, ради се без краја на видику од 2016. године (почетне анализе датирају из средине двехиљадитих, од када је приватизовано). План за појас између Јурија Гагарина и железничке пруге усвојен је 2020. (после десет година размишљања), да би га прошле године (заједно са делом плана за бродоградилиште) „појело” проширење Београда на води, који ће ускоро и сам себе појести, јер је крајем 2025. донета одлука да се за овај простор ради измена плана и повећају параметри изградње.

Хајде да и ово мало појаснимо. Потез о коме причамо интересантан је већ двадесетак година Граду, Држави и инвеститорима као ресурс за изградњу некретнина, док им уређење обале и изградња обалоутврде није превише интересантна. Док се у плановима за изградњу некретнина надмећу различити играчи, укључујући и државну власт која проглашава један део обале за екс-територију и укида ингеренције града, сам приобални јавни простор не сагледава се ни јединствено, нити са јасним ставом о томе шта му припада.

Прошле године, током јавног увида у план за проширење Београда на води, група од 4000 грађана Новог Београда предвођена иницијативом Заједничка акција, уложила је примедбу са захтевом да се линијски парк уз обалу Саве, који би спојио блокове са центром града, планира и реализује. Примедба је прихваћена од стране државне комисије за планове, након чега је у најновије измене ПГР Београда, чији је јавни увид у току, унето „адекватно” планско решење.

Хајде да погледамо какво.

Деоница обале од блока 70 до шпица зимовника, намењена је за јавне зелене површине, али није више одређена за израду новог урбанистичког плана, већ је заокружена границом у оквиру које ће се радити урбанистички пројекат (мање од плана, више од самог пројектовања). Тачно испред комплекса топлане, где је појас зеленила у једном делу најужи, граница залази у реку Саву неких педесетак метара, без експлицитног објашњења зашто. У урбанистичком смислу, то значи да нису дата правила – шта може, а шта не сме – на том делу реке, иако очигледно нека идеја постоји. У правилима везаним за водопривредно решење, наведено је да ће се на овој деоници примењивати решење обалуотврде које је израдио „Хидрозавод ДТД” 2017. године. Додуше, нису наведена конкретна правила и услови из овог хидротехничког решења, што би морало да буде саставни део плана (али бар решење очигледно постоји). Зелена површина парка се завршава на шпицу код уласка у зимовник. Даље се не сме, јер је то територија Београда на води. У плану за Београд на води који је усвојен у октобру 2025. постоји приобални парк уз реку Саву и назнака повезивања пешачко-бициклистичке стазе преко рукавца. Међутим, за цео део плана на левој обали Саве поново се ради измена, тако да је судбина јавних површина неизвесна.

Сума сумарум, у циљу реализације линијског парка и кеја на деоници од око 5 km данас неуређене леве обале Саве, за пола ће се радити урбанистички пројекат (на основу ПГР Београда), друга половина ће се реализовати на основу плана за Београда на води. У складу са тим, пола ће реализовати Град Београд, другу половину Београд на води доо, односно Држава Србија у нетранспарентним уговорима и договорима са приватним инвеститорима. Видећемо ко ће победити и први дати пар километара обале на коришћење Београђанима.

***

Идеја трансформације простора бродоградилишта (које због тога постаје бивше), шљункара, складишта, дивљих насеља и неуређеног подручја око железничких мостова у стамбени и комерцијални градски центар заокупира урбанистичко планирање последњих 20 година. Идеја изградње јединственог кеја и парка који би спојио савске блокове са Ушћем, на нивоу урбанистичког планирања постоји већ више од пола века. Обе се не реализују.

Међутим, док у првој идеји која омогућава астрономске инвестиције у некретнине политичари очигледно виде свој интерес, у другој која ствара јавно добро га јако тешко уочавају. У том смислу треба да остане забележено да је на грађанску иницијативу реализација континуалног кеја и парка уз Саву бар на један корак ближе реалности – након што се измене и допуне ПГР Београда усвоје. Корак по корак у захтевима и притисцима јавности, па ће се можда једног дана у 21. веку обала реке у центру града и уредити и изградити.